1. Увод

Константин XI Палеолог, четврти од шест преживелих синова Манојла II и српске принцезе Јелене Драгаш. Осим њих супружнички царски пар имао је још двојицу синова и две кћери који су умрли у детињем узрасту од куге (један од преминулих синова се такође звао Константин). Рођен је 8. јануара 1405. године у Цариграду. Византијско царство, које је у његово време било сведено само на Цариград са најближом околином и делове Грчке, са пуно разлога упоређивано је са нејаким организмом на којем се налази огромна глава - Цариград. Уколико се рачуна и Михаило IX, који никада није био први цар него само савладар Андроника II Палеолога, Константин XI је био десети члан породице Палеолога који је наследио царску круну од када је његов предак Михаило VIII Палеолог узео престо 1259. године.

С поносом је уз очево презиме Палеолог носио и мајчино српско породично име Драгаш.

2. Почетак каријере

О детињству и раним годинама Константина XI нема много података у сачуваним изворима. Познато је да је су га називали „порфирогенитом“ јер је рођен у Пурпурној одаји царске палате и да је био врло одан мајци Јелени Драгаш. Још у раној младости Константин је нашао оданог пријатеља у Георгију Сфранцису, историчару последњих Палеолога, и то пријатељство и сарадња остали су непомућени до цареве смрти. Константин је био у добрим односима са најстаријим братом Јованом VIII, али не и са млађом браћом Димитријем и Томом. Један од византијских писаца хвалио је Константинову спретност у лову, јахању и борбеним вештинама, као и његов пустоловни дух, животну снагу и храброст.¹

Када је у новембру 1423. Јован VIII Палеолог кретао на пут у Венецију и Угарску, именовао је млађег брата Константина за регента у Цариграду који ће га замењивати у одсуству. Био је то његов први сусрет са влашћу и том приликом је добио достојанство деспота, највишу византијску титулу после царске. Имао је само осамнаест година. На срећу, његов болесни отац Манојло II, везан за постељу, ипак је био у стању да помогне сину, па је после неколико почетних неуспеха Константину пошло за руком да склопи мировни уговор са Османлијама. Премда је уговор, потписан је 22. фебруара 1424. године, био неповољан и чак понижавајући за Царство, ипак је за неко време поштедео Цариград нових турских упада. У ондашњим условима османлијске свемоћи није ни било могуће склопити повољнији мировни споразум. У сваком случају, Константин је ваљано и достојанствено обавио своју дужност, а Јован VIII се вратио у новембру 1424. године не постигавши готово ништа.

3. На Пелопонезу

Када је 21. јула 1425. умро Манојло II, Јован VIII је и формално постао цар, а његов млађи брат Константин је требало да добије апанажу. Он је најпре исте 1425. године добио подручје северно од Цариграда, од Месемврије на северу до Деркоса на југу. Реч је о стратешки важном подручју које је штитило северне прилазе Цариграду. Претходно је деспот Теодор у Мистри изразио жељу да се замонаши, па се створила прилика да се на Пелопонезу учврсти Константин. Међутим, он се убрзо предомислио и тако је за извесно време та могућност отпала. Јован VIII је настојао да на Пелопонез доведе брата Константина у кога је имао највеће поверење, што је довело до неслагања у владајућем дому Палеолога.

Јован VIII је 1427. кренуо из Цариграда и повео са собом брата Константина и Георгија Сфранциса који је тада ступио у деспотову службу. У Мистру су стигли 26. децембра и одатле пожурили за Кларенцу, важан град на северозападу Пелопонеза, коју су опсели с копна и с мора. У поморској бици бродови грофа Карла Тока, господара Кефаленије, десетковани су, после чега се он одрекао недавно освојених територија, тако да су византијски поседи на Пелопонезу проширени. Истовремено, 1. јула 1428. двадесеттрогодишњи Константин се оженио Карловом братаницом Магдаленом, ћерком Леонарда II Тока, која је добила грчко име Теодора, и као мираз добио Кларенцу и Елиду.

Ускоро су се на Пелопонезу обрела три брата Палеолога: осим Теодора, који је ту боравио одраније, били су Константин и Тома, али њихово међусобни односи нису били узорни. Константин је са Јованом VIII 1429. заузео важан град Патрас на северу Пелопонеза који је Византији тријумфално враћен после 225 година. Међутим, радост због овог успеха била је помућена због смрти Константинове супруге Магдалене-Теодоре у новембру 1429. године. Њена смрт је веома тешко погодила Константина.

Будући да Јован VIII није имао деце и да је као наследника престола хтео да заобиђе брата Теодора и трон остави млађем Константину, непрестано је долазило до напетости и трзавица. Обојица, Теодор и Константин, 1435. године били су у Цариграду, а онда су се вратили на Пелопонез и уз много напора и посредовања примирили међусобну суревњивост. Касније је постигнут договор да се Константин пресели у Цариград а да на Пелопонезу остану Теодор и Тома. Како се Јован VIII спремао на пут за Италију, да склопи црквену унију, Константин је одређен да га као регент поново замењује. Због тога је он у септембру 1437. дошао у Цариград. За Константина је било важно и то да га подржава мајка Јелена Драгаш. Царица-удовица, чији је он био омиљени син, имала је велику улогу у политичком животу оновремене Византије. Када је у питању унија цркава, Константин, слично старијем брату, није био ни фанатично за ни против већ је прагматички сматрао да је то једини начин да се Византији, коју су опасно угрожавале Османлије, помогне.

Константиново регентство у Цариграду је било окончано у фебруару 1440. када му се брат вратио из Италије. Ипак, он је остао у престоници до краја 1440. јер је, после десетогодишњег удовиштва, хтео да се поново ожени. Избор је пао на Катарину Гатилузио, ћерку Дорина Гатилузија, ђеновског господара острва Лезбоса. Венчање је обављено 1441. године. Она је остала на острву, а Константин је продужио на Пелопонез. Међутим, због нове опасности 1442. опет се обрео у Цариграду. Исте 1442. године његова супруга Катарина се разболела и умрла. Тако је Константин у тридесет седмој години живота по други пут остао удовац. Упркос каснијим покушајима више се није женио.

Теодор Палеолог је 1443. добио апанажу близу Цариграда, а Константин је поново отишао на Пелопонез. Столовао је у Мистри и држао велики део полуострва. И његов млађи брат Тома је такође држао део Пелопонеза. Ваља нагласити да је Мистра још од раније постала најважније византијско културно средиште у којем је деловао велики број интелектуалаца, пре свих Георгије Гемист Плитон и Висарион, митрополит Никеје и потоњи кардинал римске цркве. Реч је о такозваној „последњој византијској ренесанси“, када је уморно Царство још једном нашло снаге да се гордо усправи пре него што коначно потоне у тешка столећа туркократије.

Константин је одмах прионуо на посао и 1444. обновио је Хексамилион, бедем који је штитио улаз на Пелопонез и који су Турци 1423. лако пробили, а 1431. уништили. Исте године упао је у средњу Грчку и освајио Атину и Тебу, а пошто је ово био један од ретких византијских успеха на њеном заласку, млади деспот је упоређен са Темистоклом.² Међутим, већ 1446. уследила је противофанзива Турака и Константин је морао да се повлачи. Османлије су га поразиле на Хексамилиону где се ушанчио у јуначно бранио и у наставку похода опустошили су Мореју. Било је много жртава, а Константин и Тома Палеолози једва успели да се спасу.

Италијански хуманиста Ћиријак из Анконе је посетио Константина у Мистри 1447. године. Некако у то време, деспот је преговарао о трећем браку, али и поред неколико покушаја није се поново оженио. У јуну 1448. умро је Теодор Палеолог на свом поседу у Селимврији, а 31. октобра исте 1448. упокојио се и Јован VIII. Од шесторице синова Манојла II остали су само Константин, Димитрије и Тома, док је Андроник раније преминуо. Константин је био најстарији, а и жеља Јована VIII и царице-мајке Јелене Драгаш била је да управо он буде наследник престола, што је напослетку и превагнуло.

4. У престоници

Премда су у престоницу по смрти Јована VIII стигли најпре Тома, а онда и Димитрије, престо је захваљујући утицају Јелене Драгаш припао Константину XI. О свему је обавештен и султан Мурат II (1421-1451). Царица-мајка је наименовала двојицу гласника да Константина пред војском, народом и великашима прогласе за цара, док је крунисање, наравно, требало да буде у Цариграду. Константину је царска титула додељена у грађанској церемонији, највероватније у деспотској палати у Мистри, 6. јануара 1449. године. Зато позновизантијски историчар Дука и пише да Константин није никада крунисан за цара и да је Јован VIII заправо последњи византијски цар.³ Константин из предострожности није инсистирао на крунисању јер је био свестан да би тај чин због његове унионистичке политике могао да изазове нереде. Уз то, и тадашњи патријарх Григорије III (1443-1450) као униониста није био омиљен у Цариграду. Међутим, већ у хрисовуљи из фебруара 1449. Константин XI Палеолог се потписује као цар: "Κωνσταντίνος εν Χριστώ τω Θεώ πιστός βασιλεύς και αυτοκράτωρ Ρωμαίων ο Παλαιολόγος“.⁴

Нови василевс је у престоницу стигао 12 марта 1449. и одмах је потврдио мир са Турцима. Његовим ступањем на престо поново се поставило питање наследника, а то је за собом повлачило дипломатску акцију чији је циљ био да се цар поново ожени. Георгије Сфранцис је у октобру 1449. кренуо у Јерменију и Грузију и на путу је провео две године. Осим тамошњих принцеза помишљало се и на Мару Бранковић, од 1451. удовицу Мурата II, али се напослетку василевс ипак није оженио. Тежак ударац за Константина XI била је мајчина смрт 23. марта 1450. године.

Да би побољшао пресахле финансије, Константина XI је повећао порезе на робу која се увозила у Цариград чиме је повредио економске интересе Венеције. У августу 1450. уследио је протест и упозорење да ће се средиште трговине пребацити у неку луку под турском контролом. Константин је у октобру 1450. дужду образлагао своје разлоге, наводећи да је царска благајна празна, али ти аргументи нису убедили Млечане, па су се размирице наставиле. Свестан да ће Млечани увек следити своје прагматичне интересе и да ће умети да се снађу и једног дана уколико Османлије освоје Цариград, цар се обратио Дубровнику понудивши његовим трговцима један део града где би имали сопственог конзула и обезбеђене пореске олакшице.

Упркос великим напорима и живој дипломатској активности да владаре западне Европе покрене на рат против Османлија, Константина XI није постигао готово ништа. На Западу је после катастрофе код Варне (1444) завладао мучан утисак и умногоме је ослабила решеност да се поново предузме некаква акција. Осим тога, већина тамошњих владара била је заузета у некаквим ратовима. Папа Никола V (1447-1455) је цару приговарао због тога што свештенство и народ одбацују унију. У изгледу је био и долазак папиног легата који би требало да у цркви Свете Софије одржи свечану службу поводом чина уједињења у Фиренци. То се и десило у децембру 1452. и било је праћено бучним нередима на улицама престонице. Омраза према Латинима није слабила ни у предвечерје турске опсаде Цариграда.

У очајној ситуацији Константин XI је Мехмеду II упутио провокативну поруку којом га је подсетио да у Цариграду у изгнанству живи Орхан, унук покојног Сулејмана I (1402-1410), и уз султана једини живи члан Османове династије. Уз то, тражио је да се удвостручи данак који је Мехмед II плаћао да би се Орхан и даље држао у заточеништву. Овај рискантан потез изазвао је запрепашћење међу Османлијама. Султан је мирно одговорио да ће испитати чињенице и донети частан и праведан суд. Он се заправо спремао да нападне Цариград. У најужем делу Босфора, са европске стране, Мехмед II је 1452. подигао тврђаву Румели Хисар. Константин XI је био немоћан, а на његов приговор султан уопште није обраћао пажњу.

Било је јасно да је за Цариград куцнуо последњи час. Цар је очајнички тражио помоћ на све стране, не либећи се да за узврат као награду обећа неки од преосталих византијских градова. Тражио је помоћ и од Димитрија и Томе са Пелопонеза, али су Турци напали и полуострво и опустошили га тако да млађа браћа нису могли да му помогну. Дошло је само 700 Ђеновљана које је предводио Ђовани Ђустинијани Лонго. После двомесечне опсаде, град је пао 29. маја 1453. године. Константин XI је тог дана јуначки погинуо. Био је то дан Свете Теодосије, „дан који никако није требало да сване“, како је остало забележено у једној грчкој тужбалици. Георгије Сфранцис је са цепидлачком прецизношћу записао да је Константина XI мученички погинуо у доби од 49 година, 3 месеца и 20 дана, а да је владао 4 године, 4 месеца и 24 дана.⁵

5. Мит
Лаковерни Грци с краја 15. века убедили су себе да ће последњи византијски цар Константин XI Палеолог доћи да их спасе. Он није мртав већ само спава, очекујући позив са неба. Наводно је претворен мрамор и постао је бесмртан. Када дође час, анђео ће га пробудити, он ће му дати мач који је носио у боју и вратиће се цар у живот и протерати Турке све до "дрвета црвене јабуке". Овај мит је одјекнуо и у грчкој књижевности. Премда је Константин умро не оставивши потомке у каснијим столећима, све до нашег времена, с времена на време, јављали су се неки чудновати појединци који су тврдили да су управо његови потомци.⁶