1. Изглед и расељавање Кумана

Кумани су један од последњих таласа турске експанзије на запад. У византијским изворима 11-13. столећа веома често се означавају као Скити, турски назив је Qipčak, а словенски Половци. Реч је о својеврсној конфедерацији евроазијских номадских и полуномадских племена који су заменили Печенеге у источноевропскима степама око 1050-1060. године. У питању је народ који је своју историју почео у Азији, а завршио у Европи и Африци. Кумани су у прицрноморским степама у периоду 11-13. век играли значајну улогу и оставили су дубок траг у односима са Грузинима, Русима, Угарском, Византијом и Бугарском.

Сматра се да је расељавање Кумана из северних делова средњеазијских степа почело је још у 9. веку и одвијало се у правцу запада. У другој половини 10. века, вероватно услед кретања разних народа, изазваног образовањем моћне државе Кинеза у средњој Азији, Кумани из северних предела средњеазијских степа, тј. с горњег тока Иртиша, упутили су се ка југу, ка Туркестану, потискујући из јужног појаса средњеазијских степа етнички сродне Узе. Током 1030-их година Кумани су постали потпуни господари средњеазијских степа све до муслиманских граница. Будући да су се сукоби наставили, Кумани су 40-их и 50-их година 11. века упали у Европу и за 10-15 година овладали свим степским пространствима до граница Византије и Угарске. Чинили су заправо само једну карику у ланцу великих покрета 11. века који су се простирали од граница Кине до источне Европе.

2. Извори за Кумане

Јерменски историчар Матија Едески помиње како је 1050/1051. године “народ змаја” упао у област Кумана, разбио их и отерао после чега су они одбацили Узе и Печенеге и сви ти народи су своју јарост усмерили на Ромеје (Византинце).¹ Сва је прилика да се под “народом змаја” крију Кинези или неко монголско племе. Под дејством тог удара знатан део Кумана, али не сви, кренуо је ка црноморским степама и ту се, око 1054. године, пре свега обрушио на Узе. Разбијени од Кумана, Узи су нашли спас или коначну пропаст у пограничним областима држава – Византије, Русије и Угарске. Удар из 1050/1051. усмерио је знатан део Кумана на запад у степе – до шумовитих Карпата, Железних врата Дунава и планинског масива Балкана иза којих су биле Византија и Угарска. Зна се, на пример, да су 1114. стигли до Видина. На другој страни, удар 1050/1051. није уништио Кумане у Азији већ је део њих тамо и остао, што значи да су покривали велики простор од Туркестана до Дунава.

У изворима се за Кумане каже да су високи, стасити, складно грађени, лепи и да имају светлу косу. Доста се писало и о лепоти куманских жена. Евстатије, архиепископ Солуна, о њима пише: “Οι Σκύθες (= Κομάνοι) είναι λαός που δεν παραμένει σε ένα μέρος αλλά βρίσκεται σε μία διαρκή μετακίνηση, για το λόγο δε αυτό στερείται και θεσμών. Τριγυρίζουν (οι Κομάνοι) σ’ όλα τα μήκη και τα πλάτη της γης περιπλανώμενοι ασταμάτητα, χωρίς να ξεκουράζονται ποτέ. Είναι πραγματικά άνθρωποι ιπτάμενοι και φευγαλέοι, και κανείς δε μπορεί ποτέ να τους συλλάβει, αφού ούτε πόλεις κατοικούν, ούτε χωριά γνωρίζουν, αλλά κινούνται συνεχώς σαν τα άγρια θηρία”.²

Учесник Четвртог крсташког рата Роберт од Кларија наводи да иза Бугарске почиње Куманија. Он затим додаје: “Οι Κομάνοι είναι ένας λαός αγρίων που ούτε σπέρνουν ούτε θερίζουν: δεν έχουν ούτε καλύβες, ούτε σπίτια, αλλά ογκώδεις σκηνές κατασκευασμένες από δέρμα κάτω από τις οποίες βρίσκουν καταφύγιο, ενώ ζουν αποκλειστικά από το γάλα, το τυρί και το κρέας. Τα καλοκαίρια μαζεύονται τόσες πολλές μύγες και κουνούπια, ώστε ούτε καν τολμούν να βγούν από τις σκηνές τους για να επιδράμουν κατά των χωρών που θέλουν να λεηλατήσουν.”³

3. Насеља и занимања Кумана

Основно занимање Кумана било је номадско сточарство. Ипак, у 12. веку међу њима почињу да се издвајају и занатлијске специјалности као што су ковачи, крзнари, обућари, седлари, оружари који израђују стреле, кројачи. Будући да су код Кумана, као и код других номада, важан део делатности чинили пљачкашки походи, они су били познати као веома добри ратници. Осим тога, они су били инволвирани у трговину, нарочито трговину робовима са, на пример, лукама на Криму као што су Сугдеј и Херсон. Код Кумана је посведочено постојање крвне освете.

Кумани су лети углавном боравили у севернијим областима територија које су насељавали, то јест у подручју смештеном јужно од планинског венца Карпата, а зими су се због негостољубиве климе спуштали јужније, долазећи на простор испод доњег Дунава, односно на византијске и бугарске територије. На северу су њихове територије сезале до области Буковине. Кумани су боравили и на северним обалама Црног и Азовског мора, на полуострву Крим, али само у његовим северним деловима јер су јужни били непогодни за номаде. Њихова престоница се налазила код данашњег града Харкова у Украјини.

У 11. веку Кумани су се налазили у стадијуму распадања првобитног родовског уређења и образовања класног друштва. Породице су образовале род, више родова чинило је хорде, а неколико хорди образовало је племена на чијем челу су се налазили канови. Војска им се састојала од лаке и тешке коњице и одликовала се великом покретљивошћу. У биткама су учествовале и жене. Што се њихове религије тиче, познато је да су веровали у зле духове. Археолошки, о Куманима се мало зна и њихове гробове је тешко разликовати од гробова њима етнички сродних Печенега. Умрлима су као споменике постављали камене статуе.

4. На подунавских степа. Односи са Русима и Угарском

По доласку из Азије, Кумани су се обрели на границама Русије, Византије и Угарске и у следећа два века са њима су имали врло интензивне односе. Њихови први упади у наведене земље уследили су као одговор на позиве који је потекли из самих тих држава. На тај начин им је показан пут којим ће они убудуће долазити и умногоме је било олакшано њихово даље надирање.

Са Русима су се први пут сударили 1054. а онда су у више наврата упадали у руске земље и наносили тешке поразе војскама кијевских кнезова (1068, 1092, 1093, 1096). Међутим, почетком 12. века кијевским кнезовима Свјатополку Изјаславичу и Владимиру Мономаху пошло је за руком да организују низ победоносних похода против Кумана (1103, 1106, 1107, 1109, 1111, 1116). Последица оваквих успеха била је да је у подручју око реке Дона остала да обитава само невелика хорда кана Сарчака. Његов брат Отрок са 40.000 Кумана 1118. године отишао је на Кавказ, тамо се населио и ступио у службу грузијског краља Давида II Обновитеља (1089-1125). Он их је користио како у ратовима против Селџука тако и у локалним разрачунавањима са својим непокорним племством.

Покушај дела Кумана да угрозе Бугаре на Волги 1117. године није донео успеха. После смрти Владимира Мономаха (1125) дошло је до уједињења Кумани на Дону. Многи руски кнезови женили су се угледним Куманкама, насељавали су Кумане на руским територијама и користили су њихове ратничке способности. Упркос поновном појачаном притиску на руске земље 70-их и 80-их година 12. века Руси су одолели. Борба руског народа против Кумана описана је у летописима и познатом спису “Слову о полку Игореве”.

Из подунавских степа Кумани су вршили упаде у Угарску и мешали се у унутрашње прилике, а слично је било и са Пољском. У изворима су поменути напади на Угарску 1070, 1091. и 1094. године. Познато је да је средином 12. века Угарска утврђивала своје трансилванске границе управо због Кумана. Из повеља угарских краљева се види да су Кумани и у годимана 1211-1212. угрожавали угарске границе.

5. У Балканског полуострва. Односи са Византијом

5.1. 11.-12. века

Упади Кумана у северне пределе Балканског полуострва започињу после 1060. године. Следећи њима етнички блиске Узе, који су 1064-65. прешли доњи Дунав и продрли дубоко у византијске области, део Кумана је такође ступио на византијску територију. Нићифор Василаки, један од претендената на византијски престо, 1078. позвао је Печенеге и Кумане који су, пљачкајући и пустошећи, дошли до Једрена. Сличан упад се поновио 1087. године. Кумани су помогли Алексију I Комнину да у чувеној бици код подножја планине Лебуниона, у пролеће 1091, разбије Печенеге. Ипак, савезништво се показало као краткотрајно и куманска инвазија се наставила. Тако су се 1095. Кумани налазили у војсци узурпатора Лава Диoгена, који се издавао за сина некадашњег цара Романа IV Диогена, али их је Алексије I Комнин поразио. Потом је за око пола века дошло до престанка њихових упада, а онда 1148, 1154. и 1160. они изнова нападају дунавске границе Византијског царства. Претпоставља се да су Кумани око 1122. године уништили Диногецију (данашњи Гарван у Румунији), смештен на малом острву у Дунаву. У исто време они су почели да се насељавају на византијској територији.

Кумани су имали знатну улогу и у антивизантијској побуни у Бугарској 1186. године и оснивању такозваног Другог бугарског царства. Браћа Петар и Асен, оснивачи нове државе, често су посезали за њиховим ратничким услугама. У Византији је међу пронијарима крајем 12. века било и Кумана о чему сведоче поједине повеље светогорским манастирима. У првим деценијама 13. века били су плаћеници бугарских владара Калојана и Ивана II Асена.

5.2. 13.-14. века.

Монголи су 1223. године два пута разбили Кумане: на северном Кавказу и у чуверној бици на реци Калки где су Кумани били савезници руских кнезова. После монголског продора, део Кумана је ушао у састав њихове новообразоване државе Златне Хорде, а део се преселио у Угарску где су добили места за насељавање и где су их примили у војну службу. Потчинили су се Монголима у периоду 1222. и 1237. године.

После монголске инвазије прилив Кумана у византијске области се повећао. Јован III Ватац је 1241. године населио десет хиљада Кумана у Тракији и Малој Азији, и 1259. кумански контигенти су имали велику улогу у бици код Пелагоније. Кумани су били чувени као вешти ратници који су изванредно гађали стрелом. Ипак понекад је њихова лојалност била сумњива: 1256. код Дидимотике Кумани су пребегли Бугарима. Један од најбољих византијских војсковођа 14. века, Сиргијан, по оцу је био куманског порекла потичући управо од Кумана које је ангажовао Јован III Ватац.

6. Епилог

Премда су постизали велике успехе на тлу Византије и Русије никада нису имали тежњу да тамо створе неку своју државу. На тај начин, као и Печенези уосталом, као да су следили завете великих турских кагана 7. и 8. века који су се заклињали да не мењајуродне степе и одоле искушењу ближег додира са привлачном, раскошном, али и размаженом културом седелечаких народа. У том смислу су посебно важне речи Отрока,једног од најистакнутијих куманских вођа, о томе да је “боље на својој земљи погинути у борби,него на туђој бити славан”. Оне могу бити својеврсно гесло куманске филозофије живљења и, истовремено, сажетак читаве њихове двовековне историје на подручју источне Европе.

Мамелучка династија у Египту, која је владала од 1250. до 1517. године, делимично је била састављена од бивших робова (mamluk) куманског порекла. Кумани су оставили трага у топономастици Балканског полуострва, а подесан пример је град Куманово у бившој југословенској републици Македонији.